- ДАРУЈ И УЗВРАТИЋЕ ТИ СЕ -

 

“...Схвати, душо, да је овај век сличан попришту,и да се силна змија на све начине труди да постигне победу.Неки је збаце и осрамоте,а неки сами бивају збачени и предати порузи;неке она обмане,па буду побеђени,а други буду увенчани за борбу са њом.Једни,искусивши невољу,постижу спокојство вечнога живота,а други,окусивши од њене сласти,стичу горчину вечних мука.Једни,крајњим сиромаштвом лако побеђују змију,а друге она лако освоји њиховом привезаношђу за овоземаљско.За оне који воле Бога од свег срца,ништа не значи борба са њом,а за оне који воле свет,веома је тешка и неподношљива та борба...”- Сузна мољења – Молитвеник преподобног Јефрема Сирина.  

 

Такву једну борбу са “љутом змијом” води и сестринство манастира Жупа код Никшића.

Како се манастир налази у Црној Гори,самим тим налази се и на удару Црногорске Владе и њихове Србомрзачке политике.

Велика мета те мржње је Митрополит Амфилохије који никада није пристао и није признао такву политику,која је раздвојила и раздваја Српски народ и јединствену Српску Православну цркву.

Самим тим на удару су и сви манастири који се налазе на подручју Црне Горе.

Помоћ од државе не добијају и сви морају сами да се издржавају.

Ипак Слава Богу,што се на челу Црногорско – Приморске Епархије налази мудра глава нашег Митрополита,те су многи манастири и цркве обновљени,сагређени нови,а монаштво цвета.

У својој путешественој борби за опстанак,и нашу парохију обиђоше игуманија манастира Св.Апостола Лукe(познатији као манастир Жупа )Ефимија Никчевић у пратњи Пеђе Вукићевића и Цвијете Гајевић.

Тој малој чети бораца припада и монахиња Вера,која је по задужењу била у Паризу код нашег Владике Луке,те нисмо имали то задовољство да је и лично упознамо.

Времена је мало,а обавеза много.

Треба закуцати на многа врата,обијати прагове Европских Епархија,и молити за помоћ.

Наравно да нико од њих није молио за помоћ.

Али као што и сами знате драги моји, много је лакше давати него тражити.Када се осећате као неко ко је подређен и за кога неко други треба да има или нема милости.

Идеја, намера и циљ њиховог путовања јесте била прикупљање помоћи за манастир и сестринство у њему.

Нашим драгим гостима,који воле Бога од свег срца ништа није пало тешко и понижавајуће.
Понели су и умотворине и израде које сестре израђују са много љубави,стрпљења и послушности у манастиру са циљем да продају у парохијама које буду обилазили на свом путешествију.

Али пре него ли наставим своју даљу писанију,волела бих да Вам напишем нешто укратко о нашим драгим посетиоцима,јер свакако то заслужују,и да пробам бар речима да Вам их приближим,да осетите делић њихове топлоте,љубави и вере које сам ја осетила и који ме је сво време њиховог боравка снажно обузимао.

А њихове животне судбине,људски су ме дотакле и желела бих то да поделим са Вама.

 

Почећу прво од драге нам игуманије Ефимије,о којој сам нешто више у разговору сазнала од брата Пеђе.Кажем брата,а не господина,јер ми и јесмо сви браћа и сестре у Христу,а брат Пеђа је управо особа на кога бисте могли да се у сваком моменту ослоните и наравно заволите као свога брата рођеног.

Елем,да се вратим на драгу нам игуманију.

Пре доласка мати игуманије и осталих чланова те Божије путујуће дружине,у наш скромни дом имала сам неку врсту психичког оптерећења.

Ето драги моји поделићу са Вама своје страхове и исповедићу Вам се.

У свом животу имала сам контакт са свештенством и монаштвом,али никада нико од њих није спавао у мом дому.

Морила ме је брига хоћу ли се снаћи у улози домаћице,да ли ћу их добро угостити,скувати,припремити...

Имала сам прилике да боравим у манастирима и да једем храну која се тамо спрема.

Верујем да су и многи од Вас били у тој прилици и да ћете се сложити са мном да укусније хране од манастирске нема.

Једноставна и скромна,и љубављу спремљена.

Али оног момента када је мати Ефимија закорачила у наш дом,и када су ме њене топле крупне очи погледале, камен и бриге са мог срца су се распршиле и ја сам пред собом видела једну добру,топлу,насмејану и надасве скромну Божју душицу.

Жена средњих година,изузетне смирености,али јачина вере коју носи у себи,ни њена скромност није у стању да прикрије.

Мати Ефимија,завршила је факултет политичих наука у Сарајеву и већ у својој 26 години свој животни пут определила ка Господу замонашивши се.

Боравила је прво у манастиру Пипер,а затим по благослову Митрополита Амфилохија,са још 6 сестара одлази у манастир Жупу,чији су конаци на несрећу после II  светског рата били претворени у мотел.Доба комуниста једну Божију светињу претворило  је у средиште пијанства и разврата-Содома и Гомора.

Ипак Господ није дозволио да творевина у његову славу тоне у заборав и неморал,и тако се наша мати игуманија са сестрама обрела у Жупи.

Био је то тежак период за сестринство.

Требало је почети све из почетка.Само ћелије у којима су сестре спавале прокишњавале су 2 године.

Муке су им задавали и појединци,којима није ишло у прилог да се манастир обнови и наново заживи,али овога пута оним правим животом – монашким. ,у славу и ка љубави према Господу.

И Слава Господу у томе су и успеле.

Манастир Жупа,живи и цвета у љубави манастирског сестринства.

Тих дивних,одабраних Божјих душица у манастиру има 30,и оне после манастира Жича,чине најбројнији женски манастир у Српској цркви.

Сестара има из свих крајева бивше Југославије.У својим редовима имају и једну Американку Српског порекла.

Манастир Жупа,сем што је кућа Божија,то је и центар разног занатства у малом.

Постоји више радионица,као што су радионица керамике,иконописа,радионица за шивење,вез,ткање,преводе се књиге са Енглеског,Француског,Грчког.

Надам се да ми сестре неће замерити ако нешто не поменух.

Већина монахиња је факултетски образовано.

Већ,горе поменута монахиња Вера,која је завршила примењену уметност и пре монашења живела и радила у Београду,помогла је да се оснује и развије радионица за керамику.

Срце ми не дозвољава,а да не поменем и нагласим нешто што би Вама читаоцима ових редова било интересантно да знате,а што сам Вам већ нагласила као интересантне људске животне путеве и судбине,а што је мене дотакло до најдубљих делова мога бића,и негде постидело као Хришћанку размишљајући о снази своје вере и љубави према Господу у односу на веру и љубав двоје бивших супружника.

Наиме монахиња Вера и њен супруг у једном моменту својих живота одлучили су да своје животне путеве посвете Господу и тако се сестра Вера нашла у манастиру Жупа,а њен супруг,сад већ монах Лазар своју љубав ка Господу отелотворује у манастиру Заграђе.

Он је један од најбољих фрескописаца и то на живом малтеру Српске цркве.

 

Наш драги већ поменути брат Пеђа Вукићевић,који је заменик директора Светигора,али који за себе скромно каже да је службеник Митрополије Црногорско Приморске.

Отац је 3 слатке дечице,Петра,Ангелине и мале Касијане и четврто које је на путу.

Брат Пеђа ми је са толико љубави описивао манастир и сестринство.

Свака монахиња коју би поменуо за њега је “Анђео Божји”.

Веома скроман човек који о својој породици, монахињама,манастиру Жупи и митрополиту Амфилохију прича са толико љубави у срцу и жара на уснама,и тада у тим тренуцима нестаје скромности и само се чују речи хвале и љубави.

Много је километара у комбију Пеђа пропутовао и путује,што по бившој Југославији,што по Европи,одвојен од своје породице.Али се не жали,стално насмејаног лица,не признаје умор и својим делима слави и твори Господа.

 

И трећа чланица те Божије путујуће групе,која је боравила код нас је Цвијета (Злата како смо је интерно прозвали)  Гајевић,која је професор Српског језика и књижевнсти.

Живи и ради у Костолцу.

Она је пријатељица и кума још из студентских дана са нашом игуманијом.

Живот није био нимало лак за нашу Цвету.

Овај последњи несретни рат са својим супругом провела је сво време у Сарајеву.

После рата обрели су се у Београду,а затим због посла у Костолцу где Цвета ускоро остаје без свог супруга,који у року од три месеца умире од канцера.

Скромна,добродушна женица,стално насмешена.На којој када се смеши и очи се смеше.

По њој никада не бисте закључили да је преживела Голготу у свом животу.

Али као што ћете од највећег сиромашка бити најлепше угоштени,тако и људи који су много пострадали у свом животу неће о својој муци причати на сва звона.

 

У недељу 20 јуна,они су наново распоредили своје бојне редове и поделили се у две групе.

Пеђа и Цвета отишли су у парохију Ротердам,а мати Ефимија у нашу Најмегенску цркву.План је био да се у црквама продају ствари које сестре праве у својим радионицама.Било је ту бројаница разних врста,кашираних икона,калиграфије исликане на кожи,керамике у разним облицима и намени,славских флаша,дрвених крстића...Све то одисало је скромношћу и пожртвованошћу вредних монахиња.Али и то је био само мали део онога што сестре израђују.

Додатна помоћ наших парохијана била је и у пакетима за сестринство што у хигијенским пакетима,што пакетима хране.

На жалост на литургији није био велики број парохијана,те тако ни помоћ која је била прикупљена што у пакетима што у продаји није била на завидном нивоу.

Парохијани су скромно прилазили и скромно куповали поједине рукотворине.

Опет Вас молим да ми не замерите,али била сам у прилици да управо у тим тренуцима чујем неке изјаве појединих парохијана и помислим - Боже,људским глупостима никад краја.

Управо тада сам се сетила приче из Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару.

Знам,да ће сада неко помислити како нико од нас парохијана није богаташ.

Тачно је то и има право.

Али зар морамо бити богаташи да бисмо се одрекли неке глупости више за коју ћемо неизоставно дати новац.Или је било боље одрећи се тога и динар више дати онима којима је то заиста неопходно.

Као што сам већ напоменула да на литургији и није присуствовао велики број људи.

Предпостављам да смо се више потрудили и обавестили парохијане да у што већем броју дођу и присуствују литургији,можда би и целокупна акција била ефикаснија и  богатија.Али даљом анализом броја људи на литургији,бојим се да бисмо отворили нове редове овог текста који би тада заиста отишао у недоглед.

Молим да се зна,да нико од наших гостију није ни помислио,а комоли исказао незадовољство оним што је сакупљено и оним што је продато.

Виђење је лично моје, и ако сте се којим случајем нашли увређени или прозвани,изволите и критику слободно мени упутите.

 

 

Ипак и поред сопствене оштрине језика и критике упућене и себи и другима,ипак ћу спустити копље и захвалити се свима који су учествовали било којој врсти прилога за наше сестринство.

 

Драги моји,требало је да напишем кратак извештај о овом догађају,али мој извештај претворио се у читаву писанију.

Ја се надам да ми нећете замерити на томе,али ја сам напросто осећала потребу да своје осећаје и доживљај поделим са Вама.

Гледајући њихов комби како се удаљава,и креће даље на пут и обилазак других парохија, помислила сам како су то три мускетара и борца за веру.

Оставили су ме са сузама у очима,срећом у срцу и вером и надом у души али и запитаношћу да ли смо могли да учинимо више за сестринство манастира Жупе него што смо ???

 

Александра Ранков